Тамо негдје у кршевитој Буковици, у малом селу израслом између камена и граба, испод сурог Велебита, далеко од свих путева, ван времена, у том самотном ускочком крају, као истински баштиник хајдучких подвига ђед је оживљавао слике једног свијета који је пропао у календарски неодређеној прошлости.

Са гуслама у крилу постајао је дио оне стварности коју носи епска пјесма и безрезервно, свом душом јој се препуштао. Гласом епске пјесме жалио је и изражавао неки прастари жал над Српством, над људским удесом, над Косовом.

Тим сазнањем просветљен, он од овога свијета није имао шта да тражи и у њему је био туђин. У овоме свијету он је могао да значи нешто тек ако би му се обратио, он то ни по који цијену није желио. Посматрајући га тако, могу слободно да кажем да је био архетипски представник једне етичке индивидуалности и једне самосвојне појединачне, али и опште националне језгре, са добро заокруженом и утврђеном свјешћу о непролазном. Био је везан за своје претке. Та веза била је дубока и значајна.